Ходочашћа

ЦРТИЦЕ ИЗ СВЕТЕ ЗЕМЉЕ
Све сумње ту нестану
Тешко је наћи необјављен детаљ о Јерусалиму, древним граду, пупку света, колевци хришћанства... Ипак, унутрашње осећање у том гротлу молитвених емоција је непоновљиво – од поноћне литургије у Храму Христовог Васкрсења, Маслинове горе, Гетсиманског врта, Голготе, Пута бола, Сионске горе, Давидове куле до јутарњих служби у Храму Христовог Рођења у Витлејему, поноћне литургије у Храму Христовог Гроба, шаренила на пијаци у Јерусалиму...

Текст и фото: Мишо Вујовић

Лепа су јутра у Витлејему, лишена дневне гужве, трубљења аутомобила, вике и дозивања темпераментних становника места Христовог рођења. Таксиста Арапин нам се љубазно обраћа, поставља неколико учтивих питања. Узвраћамо молбом да нас одвезе до Храма Христовог Рођења, до пећине над којом је саграђена монументална камена богомоља. Ово здање, 326. године, по жељи своје мајке Јелене, започео је цар Константин. За 1700 година постојања тај храм је небројено пута разаран, рушен, паљен, претваран у џамију, да би на крају добио облик тврђаве подељене на римокатолички и православни део.
„Нативити”, рече таксиста, крстећи се са три прста, дајући нам до знања да је и он православан. Врата на каменој фасади су толико малена да ни дете усправно не може ући у храм. Некада, судећи по остацима на каменој фасади, постојао је огроман улаз у ово свето здање. У више наврата је, зазиђивањем, смањиван како би се заштитио од освајача. Са истом похлепом су насртали крсташи и мухамеданци. „Обичај” да муслиманске кабадахије коњима улазе у хришћанске светиње није мимоишао ни Цркву Христовог Рођења, што је њене бранитеље навело да смање улаз. Од тада до данас у храм се улази сагињући се или са поклоњењем.
Служи се на арапском, грчком, руском... Понека молитва према Господу уздигне се на српском и румунском језику.
Сваког јутра на литургији је као у гротлу. Православни верници из целог света овде отварају своја срца, с треперавим узбуђењем прилазе јаслама у које су, након рођења, сместили Богомладенца. У сваком храму је човек у Божјем огледалу суочен са собом. Овде нарочито. Пред Творцем, у олтару сопствене савести гордост и људски его нагло се смањују. Разбарушена нарцисоидност, као доминанта савременог човека, челом додирује хладни мермер Христовог храма. Са истим страхом прилазе руске бабушке, румунске старице убрађене у беле или дречаве мараме, наши гастарбајтери предвођени благо феминизираним чтецом у мантији, руски олигарси и њихови златом окићени телохранитељи, новинари, судије, лекари, бизнисмени...
Доброћудни доктор, Драгољуб Зубац, стигао је из Скандинавије. Мало године, више габаритност, отежавају кретање, али вером и упорношћу побеђује све физичке препреке.
„Из ових рупа”, показује мермерни стуб у храму, „излетео је рој оса и усмртио команданта персијских пљачкаша који су се од страха разбежали, што је спасило светињу од рушења.” Овај учтиви хришћанин и сам је ратом прогнан из Сарајева у Норвешку, где је успешно наставио лекарску службу.
Уз друштво из Црне Горе, предвођено нашим мудрим и стрпљивим духовником, владиком Јоаникијем, на овом ходочашћу нам се придружио смерни Небојша Новоселац, трофејни спортиста, већ деценију и по селектор ватерполо репрезентације Немачке. Рани већина на јутарњу службу у Храм Рођења Христовог у Витлејему. И најмлађи члан, десетогодишњи Саво Пантовић, не посустаје у ревности.
Након службе и причешћа у Храму Христовог Рођења осећамо се полетни, поново рођени.
„Ако је неко сумњао, након ходочашћа у Јерусалиму све сумње ће нестати”, рече брат Луле, испраћајући нас, на Свету Петку, на пут просветљења и спасења.

ВЕЧНА СВЕТЛОСТ

Ходити Светом земљом, стазама Христовим и његових апостола, без духовника, у нашем случају епископа, исто је као гледати представу испред позоришта. Водичи стручно раде свој посао, са мање или више наратива, односно способности да што илустративније приближе догађај слушаоцу. Наш водич Милан успешно је обавио свој информативни део посла, локални водич – Галина, са шареним кишобраном, служила је као оријентир у маси туриста и ходочасника.
Међутим, теолошки или догматски аспект је недокучив лаику, осим људима чија религиозност је дотакла тајне тумачења библије и јеванђеља. Нашој свакодневној површности пријемчивија је кратка хронолошка форма од озбиљне духовне анализе која суштински отвара нове путеве размишљања и оживљавања обамрлих чула савременог човека. Боље рећи зависника од разних менталних електронских протеза повезаних са глобалним комуникацијама које нас успут информишу, а суштински обликују свест, стварајући физиолошко-техничка бића лишена духовности и емоција.
„Деца најбоље осећају милост и снагу Божју. Често се зачудимо одакле им долазе неке мисли”, говорио је старац Митрофан, мудри хиландарац. У то сам се уверио посматрајући понашање и реакције најмлађег члана наше групе – десетогодишњег Сава Пантовића. Његово око није трепнуло од поноћи до зоре. Целу литургију у Храму Христовог Гроба пратио је нетремице. Као Христов војник будио се пре зоре, са ранцем на леђима пешачио, молио се монашком ревношћу.
Док путујемо према гори Тавор, владика Јоаникије објашњава ту преображењску светлост Христовог лица и тела.
„Римокатолици је тумаче као привремену или створену светлост, попут сунца које је засијало из његовог лица усред ноћи. Ми православни то доживљавамо као могућност сваког хришћанина да кроз његову веру засија божанска светлост у његовој души. Да осветли његову душу и његово тело. Зашто поштујемо мошти светих? Оне су примиле светлост од Христа Господа са којим се сједињујемо. Зато поштујемо мошти светог Василија Острошког и других светих мученика, Христових безбројних апостола и свих оних који су Господу угодили. Свете су њихове душе, њихова тела и њихове кости јер у костима остаје све. Ми, хришћани, како нас учи наша света вера, славимо Христа кроз чије је људско тело засијало његово божанство и причешћујемо се том вечном светлошћу Христовог божанства. Празник Преображења је једна од великих светковина наше цркве”, беседи наш пастир по Светој земљи, владика Јаоаникије. Смеран и усправан. Човек благих речи и непоколебљивих ставова.
По предању, Христос је из Галилеје са апостолима пошао на Тавор. У подножју планине, где се данас налази аутобуски паркинг, ресторан, продавница сувенира и полазна станица за комби превоз до врха брда, издвојио је апостоле Петра, Јована и Јакова, а осталима рекао да их сачекају. Христос се са тројицом најревноснијих пешке попео на Тавор. У нашој групи тих неколико километара расквашене и блатњаве узбрдице пешке су савладали једино Саша Симоновић, професор на Машинцу и Небојша Новоселац, селектор свих ватерполо селекција Немачке. Остатак групе изабрао је превоз комфорнији од ауто-табановаца.
„Таворење је наша константа”, нашалиће се Раде, вишеструки ходочасник-повратник.
Попевши се на брдо Тавор, Христос се одвојио од тројице апостола и препустио молитви. Њих тројица су, молећи се, утонули у сан. Кад су се пробудили обасјала их је светлост Исусовог лица и тела. Поред њега стајали су старозаветни пророци Мојсије и Илија.
Данас на врху Тавора постоје два манастира – православни и римокатолички. У православном бораве монахиње из Румуније, предвођене грчким архимандритом. Он нас дочекује на капији и благосиља. Ово уређено камено здање, са позлаћеним иконостасом на зеленој позадини, у куполи је живописано сценама из Христовог живота, по зидовима светитељима и мозаиком на мермерном поду.

НАЗАРЕТ И ГРОБ СВЕТОГ ЂОРЂА

Улазимо са првим сумраком у Назарет. На једном од узвишења смештена је црква настала на извору Благовести. Ту на том врелу чудотворне воде, како предање говори, младој Марији јавио се Архангел Гаврило доносећи јој вест да ће затруднети и добити сина и наденути му име Исус. На месту Благовести данас се налази складно здање руског манастира Светог Архангела Гаврила са извором лековите воде унутар самог храма. Као и у свакој православној светињи, наш владика Јоаникије и отац Евстатије почињу са молебаном. Већина је уморна. Од окупљања на аеродрому „Никола Тесла” у Београду прошло је двадесет сати. Ноћни лет, јутро уз високе безбедоносне провере на аеродрому „Бен Гурион”. Разгонили смо јутарњу поспаност посетом Цркви Светог Ђорђа у месту Лод, недалеко од Тел Авива, са мироточивим гробом великомученика Георгија. Владика нас помазује светим миром. Молимо се свјатејшем победоносцу. У мислима су нам ближњи и пријатељи чији је заштитник овај у српском народу широко заступљени светитељ. Свети Георгије се, уз Светог Николу, највише слави код Срба. Палимо свеће, за срећу, здравље, спасење, за душе наших упокојених. Чудан је то осећај у Светој земљи, над моштима свеца опеваног у многим народним песмама, помоћника нишчих и нејаких, заштитника сиромашних, али и властеле, неких држава и многих градова. Крсна слава светородних Немањића и династије Петровић Његош. Мојих драгих Кусмука, Златара, Томића, Кнежевића, Обрадовића, Станојевића, Јевтовића...
Стефан Немања је у његову част подигао Ђурђеве ступове, након избављења из братског заточеништва.
Молимо се над овом мироточивом каменом плочом у крипти храма. Свети Ђорђе – ратник, јунак и мученик. Неко запиње главом о ниску плочу испод које се провлачимо. Мермерни саркофаг изгледа мален спрам грандиозности светитеља. Ту су и ланци којима је везан у време цара Диоклецијана, од кога је, за храброст, као младић, од обичног војника унапређен у чин војводе. Одбивши да учествује у прогону хришћана, признајући цару да је и сам хришћанин, након вишедневне тортуре развлачења на бодљикаве точкове, мучења и бичевања, закопавања у живи креч, несаломљиве воље, изведен је на гиљотину и погубљен 6. маја 303. године.
У Назарету, арапској престоници Израела, Исус Христ је у дому Јосифа и Марије провео своје детињство, што Назарет сврстава у сам врх руте сваког ходочашћа.
Уморни, окрепљујемо се водом са извора. Осећамо освежење и повратак снаге. Владика Јоаникије беседи, наводећи примере из Јеванђеља.
„Овде, на овом извору, јавио се Архангел Гаврило девици Марији, рекавши јој да ће је дух свети осенити и да ће тако, натприродно, зачети и родити сина по имену Христос или у преводу – Спаситељ. Марија је била затечена. Од најранијег детињства је служила Богу, спремна да цео живот посвети Божјој служби”, говори владика. Наглашава да је над овим извором још у старохришћанско време настала црква која је временом мењала облик као што се Назарет од малог места, захваљујући пре свега ходочасницима, развио у леп град са 23 цркве и манастира. На остацима Јованове куће римокатолици су изградили монументалну грађевину с циљем да доминира простором, како би створили било какву противтежу овом здању, саграђеном на извору Благовести. Осим хришћанских богомоља, већинско арапско становништво саградило је огроман број џамија, међу којима је најстарија Бела џамија, која се налази у Кварту џамија, код најстарије тржнице овог града.
Занимљиво је да је назив Назарета – Насира, тако да је Исус називан ал Насири због старог арапског обичаја додавања географске одреднице уз име.

БРДО ИСКУШЕЊА

Живот је саткан од испитивања. Човеково битисање је искушење, од огледала у топлим зеницама мајке до кантара апостола Петра након ослобођења од земаљског оклопа. Цео живот у човеку бесни рат кушања и провере. Спољне и унутрашње.
„Погледај каква је ово пустиња око које се људи боре две хиљаде година. За овај неплодни и безводни песак изгинуло је на десетине милиона људи последња два миленијума”, каже Раде, показујући из гондоле на Јерихон, док се пењемо на Брдо искушења. Испод нас, у пустињи, град насељен још у доба неолита. Њиме доминира огромна исламска богомоља зелене куполе. На периферији и даље видљиве последице сукоба чију ескалацију покреће и најмањи потрес на глобалној политичкој мапи.
Ту, у неприступачном пустињском стењу, Христос је након крштења, у молитви, пробдео четрдесет ноћи и дана, као Мојсије који је четрдесет дана постио на Гори синајској.
„То су три врсте искушења која доживе сви људи на свету.
Прво искушење, о коме Достојевски фантастично пише, јесте искушење хлеба, глади, хране неопходне човеку за физички опстанак”, почиње своју беседу, у пећини, наш владика Јоаникије. „Ђаво му каже: ,Хајде ово камење претвори у хлебове, ако си син Божји!‘ ,Не живи се само о хлебу већ о свакој речи коју изговори‘, одговорио је Христос. Управо је то прво што треба да знамо о нашој вери: да овоземаљски живот није условљен само хлебом, већ Божјом благодаћу, Божјом љубављу, Божјом милошћу, Божјом силом, Божјом енергијом и свакако речима којима се поучавамо. Због тога душа има живот. Дакле, душа треба да се храни. Ако је душа нахрањена речју Божјом, она ће окрепити и тело. Овим није речено да човеку не треба хлеб, али човек не живи само о хлебу.
Друго искушење је искушење моћи или искушење гордости. ,Ево скочи са ове стене, ако си син Божји, јер је писано да ће Бог послати анђеле да те прихвате на своја крила и ништа ти неће бити‘, поново зачикава ђаво. Али је писано: не кушај Господа свога. Не вазноси се преко својих могућности. Он је управо побеђивао та искушења која нападају човека. Човек може да се погорди, да се понесе много високо, да мисли да му је све доступно, да је толико Богу угодио да је Бог дужан да га штити. Стога Христос одговара поуком из Светог писма: не кушај Бога својега. Не уздижи се изнад својих моћи. Смири се.
И треће, најобимније, најобухватније искушење, које напада човека јесте искушење поседовања. ,Поклони ми се и завладаћеш овим светом‘, нова је понуда ђавола, умишљеног да влада овим светом. Христос одбија понуду да прода своју душу речима: ,Иди од мене, Сотоно.‘ Он одбија да на такав начин влада светом.
Сва искушења која сналазе човека у овом свету кроз Христа су испричана. И управо он нама даје смернице да их његовом милошћу и силом победимо. Највеће искушење је управо да нас ђаво одвоји од Бога. Дакле, свако има избор. Ово место својом суровошћу сведочи о сили духа, којом је одевена његова људска природа. Следећи Христа и ми се можемо обући том силом. Паралела је Адам у рају који је поред свих благодати подлегао искушењу, а Христос у пустињи без ичега – победи.”

ДОДИР СМИСЛА

Ноћ пада над Галилејским језером. Зову га и морем, бистрим и чистим као молитва Христова. Спокојни мир свето језеро покрива, реч проповедника сутоном одзвања, док се комешају језици разних боја у молитвеном жагору тражења смисла и уздизања ка брду спокоја и спасења. Овде је све светим миром натопљено, окађено духом праведника, као последњи олтар наде у вечном тражењу суштине и смисла земаљског битисања. Сви смо ту у потрази за собом. За смислом који као јегуља припитом рибару мигољи из руку и нестаје у тренутку када је са сигурношћу помислио да је у његовом поседу. У чијем власништву је тај смисао за којим човек трага од првог трептаја до смираја потоњег дамара на већ напуштеном телу.
Беседећи на Брду блаженства, владика Јоаникије се запитао у којој је мери савремени човек способан да живи по Христовим заповестима, сматрајући да је корекција навика неопходна.
„Тих десет правила, познатих као десет блаженстава, стоје паралелно са десет Божјих заповести. Христос није поништио Мојсијеве старозаветне заповести, већ их је допунио, усавршио, осмислио на нов начин. Прва заповест гласи: ,Блажени сиромашни духом.‘ Ову заповест најбоље је разумео Достојевски, који каже: ,Смири се, горди човече. Много си горд, много си пун себе. Имаш нереално мишљење о себи. Уљуљкан си у достигнућима технике. То је све прах и прашина. Схвати да је све то пролазно, да у томе немаш ослонца да се оствариш као личност. Схвати да треба да се испуниш вером, а вера је управо то смирење. Почни да размишљаш на нови начин. Да кренеш да се пењеш уз лествицу блаженства.‘ Поједини доспеју до тог циља, други донекле, многи се и не приближе циљу. То је пут који траје цео живот”, нагласио је наш духовник на овом путу, преосвећени владика Јоаникије, пример пастирске снаге у испуњавању заповести као фундаменталних норми у обликовању људске духовности.
Смисао живота се најбоље огледа у овим суровим голетима, где вековима траје борба око јалове земље, митовима омеђене. Нико се овде неће одрећи своје истинске или фиктивне митологије. Док се у највећем делу земље Израелове Давидова звезда са полумесецом палестинским стапа у отисцима Христових стопа, од Гетсиманске баште до Голготе назире се пут наде и спасења милиона Христових следбеника. Ту, на Маслиновој гори, у Гетсиманском врту, откупљеном некада од тројице браће из Сарајева и поклоњеном Фрањевачком братству где оно и данас обитава, Христос је у молитвама пробдео последњу ноћ. Опраштао се са овоземним животом спремајући се да до Голготе отмено носи свој крст, на коме ће га разапети исти они који данас разапињу свој грех, прогонећи у његово име оно мало преосталих верних његовом учењу и завету. Пут од Маслинске горе до Голготе трасирао је судбину света суновраћеног похлепом савремених пилата, увоштено ливрејисаних фарисеја чије се богатство мери кантарима масовног безнађа и неспокоја. Богомоље се деле и физички додирују, сударају се и преплићу религије, левантски исток и прагматични запад, отуђени Рим и ускомешана Васељена. И даље куља константна мржња у име Папе, Господа Христа, Алаха или Давида, као последица вековног сукоба смисла и бесмисла.
Ако је ико сумњао, а сумња је једна од виталних полуга живота, када осети снагу Јордана и благодати Галилејског језера, моћ Јерусалима и Маслинове горе, свака сумња ће се распршити. Ово није само посета светим местима, комфорни хаџилук или туристички угођај. Јесте од свега по мало, али је превасходно напајање изворима живота.
Добисмо очинске пацке, са нагласком да пазимо шта нас одваја од масе. Пастирски је владика Јоаникије прекорио нашу склоност да олтар тражимо за шанком. А наздравити здрављу и за напредак није грех, рек’о би почивши поета, геак, благородни и мелодични Добрица Ерић.

***

Теофил Трећи: Срби, не радујте се Унији
Пожелевши добродошлицу групи ходочасника из Србије и Црне Горе, предвођених епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем, Његово Блаженство јерусалимски патријарх Теофил Трећи осврнуо се и на политичке прилике у региону, апострофирајући сложеност косметског питања.
„Својевремено сам рекао вашем премијеру да прихвати оно што му понуде, иначе ћете изгубити све. То је језик моћи...” нагласио је патријарх Теофил, поручујући српском народу да се претерано не радује уласку у Европску унију. „Србији се пут у Европску унију представља као пут у рај, а то је прихватање глобализма, место где се губи идентитет, место где су права животиња или кућних љубимаца већа него права човека!”

***

Сунце у очима
Док се возимо комбијима од манастира Светог Теодосија ка манастиру Светог Саве Освећеног, пролазимо кроз крајње сиромашна палестинска насеља. То битисање у пустињи, за коју се вековима боре разна арапска племена, у новије време Јевреји и Палестинци, није умањило срећу живота на лицу једног палестинског дечака. Са изразом чисте дечје радости махао нам је док смо пролазили кроз запуштени и руинирани колорит у коме он живи.
„Чему религије које проповедају љубав, ако је носе на мачевима мржње?! Вреди ли сво богатство света једне сузе овог радосног дечачића, из чијих очију греје сунце?” пита се Небојша Новоселац, док покушавамо да ухватимо ту радост објективом мобилног телефона, чија је појава из корена променила живот човека, одузимајући му и оно мало интиме преостале након бројних егзистенцијалних изазова.

***

Свети Сава Освећени
Увек су Срби радо виђени гости у манастиру Светог Саве Освећеног у Палестинској пустињи. Предање говори, а игуман манастира Светог Саве Освећеног потврђује, велика доброчинства српске властеле, од Светог Саве до краља Милутина. Познато је да је походећи ову светињу, по аманету свог чувеног имењака, Свети Сава Српски на дар добио чудотворне иконе – Богородицу Млекопитатељницу и Богородицу Тројеручицу, као и игуманско жезло – Патерицу Светог Саве Освећеног. По сведочењу преподобног игумана Евдокима, чија благост и смерност разоружавају и најхладнија срца, Свети Сава је приликом посете богато даривао тај манастир, отплативши све дугове манастирског братства.